Специфичности рада библиотеке
Основне школе „Влада Обрадовић Камени“

Историјат

Основна школа „Влада Обрадовић Камени“ се налази на рубу Новог Београда, у приградском насељу Ледине удаљеном неколико километара од центра града. Насеље, наизглед као и остала слична њему, са својом поштом, месном заједницом, кафаном, продавницама, аутобуском линијом, али и са кафићима, киосцима за новине, фризерским салонима, и наравно – школом. За већину житеља овог насеља школа представља средишњи и најважнији део животних збивања.

Школа је почела са радом 1960/61. школске године. По причању наставника, који су од оснивања у њој радили, настава је извођена у пар оспособљених учионица, по приватним кућама и кукурузиштима. Званични почетак рада ове установе (датира  од 15. септембра 1961. године) повезан је са оснивањем Покрета несврстаних земаља у Београду, када су Роми и остале социјално угрожене породице исељене са Сајмишта и пресељене у приземне кућице на Лединама.

Не може се рећи да је одмах са школом заживела и школска библиотека. О почецима рада школске библиотеке нема писаних података ни у архивским списима школе ни Народне библиотеке „Вук Караџић“ на Новом Београду. По сећањима најстаријих наставника школска библиотека је почела с радом око 1965. године и то као истурено одељење Матичне библиотеке. Библиотечки радници ове библиотеке су свакодневно радили, сређивали фонд (који је такође потицао из Матичне библиотеке), водили књигу инвентара, издавали књиге и уводили у тајне библиотечког пословања наставнике ове школе, који су касније преузели самостално вођење школске библиотеке. На том послу су се смењивали учитељи, наставници историје и српскохрватског језика са непотпуним фондом часова, све до 1990. године када је школа запослила библиотекара са пуним радним временом.

Услови рада библиотеке

Оно што је библиотекар први пут угледао била је мала просторија, неокречена, димензија 3m х 5m, влажног и мемљивог плафона, с прозором у гвозденим решеткама и књигама попакованим и набацаним по полицама на два паралелна зида, с једним радним столом намењеном библиотекару и дугачким зеленим столом за кориснике. Дакле, ова просторија, названа библиотеком, налазила се на скровитом и хладном месту под кровом који је прокишњавао, смештена између фискултурне сале и свлачионица, наспрам наставничког тоалета и помоћног улаза који је адаптиран првобитно у учионицу за истурено одељење Специјалне школе, а затим у пушионицу. О тишини која влада у осталим библиотекама, о шапату у читаоницама, овде не вреди много говорити ђацима; тешко је неговати понашање и стварати благу атмосферу библиотека, не толико због гугутања голубова у гнезду изнад прозора, нити због честог надлетања авиона (пошто је аеродром у близини), колико због лупања вратима, ударања лопте, навијања и буке која допире из сале у току часова физичког васпитања. Од јуна 2012. године библиотека је пресељена у нешто већу просторију у централном делу школе и постала је радо и често посећивана просторија.

Библиотечки фонд

Библиотечки фонд је скроман, око 9000 монографских публикација. Проблем смештаја више не постоји, полице  су нове, од белог универа, незастакљене, отворене, а приступ књигама слободан. Библиотечки фонд ове школе је стваран захваљујући дародавцима: Матичној библиотеци, затим предузећима (посебно ИМТ-у), Mесној заједници Ледине (која је око 700-800 својих књига овде пренела и тиме укинула своју библиотеку), затим наставном и ненаставном особљу, свакако и ученицима који су увек радо учествовали у акцијама прикупљања књига. Школа је, зависно од својих материјалних могућности, понекад издвајала позамашне своте за набавку лектире, а чешће врло мале износе за набавку нових књига. Прошле су, надајмо се, године када ниједан динар није издвојен за обогаћење библиотечког фонда.

О условима и предлозима за побољшање услова рада ове библиотеке библиотекар већ годинама упућује писма директору школе, Школском одбору, министру просвете (ма ко то био), градском секретару за образовање, градоначелнику. Библиотекар је свестан да школа нема средстава, јер и сама ради у крајње оскудним и сиромашним условима, док локална средина и шира друштвена заједница само вербално, а не и материјално, подржавају њен опстанак и рад, што не значи да ће библиотекар престати да се бори за напредак библиотеке.

Највећу мотивацију за ту врсту борбе и рад библиотекару пружају ученици.

Корисници

Чланство ове библиотеке, као и осталих школских библиотека, чине сви ученици од првог до осмог разреда, затим наставно и ненаставно особље, бивши ученици и остали (некад су то били родитељи, некад ученици специјалног одељења, некад становници насеља Ледине). Национални састав овако мале школе је заиста разноврстан: има Албанаца, Рома, Срба, Турака… Велики број деце живи у ниским социјалним и културним приликама, у многобројним породицама (до тринаесторо деце). Низак социјални статус, немаштина, живот на ивици егзистенције (а понегде чак и гладовање) нису од њих створили агресивне типове девијантног понашања типичног за урбане средине; емотивни су, вежу се за личност учитеља, или за онога ко им на неки начин припада. Баш због таквих услова у којима одрастају без задовољења основних животних потреба жељни су свега: дружења, разумевања, љубави… Тим пре што долазе из таквих породичних гнезда, школа може за њих пуно да учини, њена обавеза баш према тој деци је значајна.

Оно што је заједничко свим ученицима, члановима школске библиотеке, без обзира на све разлике (националне, интелектуалне, емотивне) је присан однос према библиотеци. Долазак у библиотеку је као одлазак у пријатељску посету.

Улога библиотекара се не своди само на извршење стручних обавеза, помоћ при одабиру литературе, већ и на свакодневне терапијске разговоре, давање савета, показивање разумевања и охрабрења. Менталитет и сензибилитет деце је такав да од библиотекара изискује максимум толеранције, отворености и стрпљења.

Библиотечка секција

Библиотечка секција окупља сваке године нове чланове: ученике од другог до осмог разреда. Некада смо се држали принципа да то буду по два ученика из одељења, али смо, наравно, и од тога одступали. Ове школске године секција има 20 ученика млађег и  25 ученика старијег узраста. Бивши чланови секције бивају проглашени „почасним“ члановима и могу учествовати у свим акцијама које секција има. Осим оног дела рада у библиотеци (упознавање ученика са смештајем књига, техником издавања, картотеком, књигом инвентара, УДК-а системом, уређењем паноа, учешћем у школским приредбама), чланови ове секције обилазе остале библиотеке: школске (прошле године су посетили библиотеку ОШ „Драган Лукић“), библиотеке Ваздухопловне академије, Туристичке школе, Политехничке, затим јавне библиотеке: Библиотеку града Београда, Народну библиотеку Србије, матично и дечје одељење библиотеке „Вук Караџић“, огранке „Фонтана“, „Сава“, „Бежанија“, дечје одељење библиотеке „Ђорђе Јовановић“, библиотеку „Студентски град“, као и факултетске: библиотеку катедре за славистику Филолошког факултета, библиотеку Мегатренда,  библиотеку Факултета драмских уметности.

Сајам књига сваке године обавезно посете ученици – чланови библиотечке секције. Тај број варира (од десетак до преко четрдесет ученика); млађи ученици се држе библиотекарки за скуте, а старији самостално обилазе Сајам. Библиотечка секција обилази музеје и галерије ( Примењене уметности, Дечји октобарски салон, Музеј Николе Тесле, Улусову галерију, Историјски архив Београда, Com Trade Tehnology Center, галерију ДКСГ), а посебну радост члановима библиотечке секције представља одлазак у позоришта („Бошко Буха“, „Душко Радовић“, Народно позориште, „Театар Т“, „Дадов“, „Славија“, као и гостовања Београдског драмског и Народног позоришта у Дому културе „Студентски град“, а посебно представе радионице глуме „Отворено позориште – Четврти зид“ у ДКСГ), а о безбројним филмским пројекцијама нема потребе ни говорити.

Читалачка значка

Осим библиотечке секције велики рад и ангажовање библиотекара изискује и рад са ученицима који учествују у манифестацији „Читалачка значка“. Сваке године више од 15% ученика ове школе освоји „Читалачку значку“, а неки буду похваљени на општинском нивоу.

„Буквар дечјих права“

Библиотекар је водио радионице „Буквар дечјих права“ које су окупљале по 16 ученика и осим упућивања деце у познавање Конвенције, биле су прожете духом толеранције, разумевања и усмерене ка акцијама које би у локалној средини допринеле побољшању услова живота. Сваке године је „Буквар дечјих права“ покретао неку акцију, скупљао потписе за петицију коју би подржали сви ученици школе и одрасли, затим су петиције и захтеви слати на многе адресе: ГО Нови Београд, Црвеног крста, месне заједнице, надлежних градских секретаријата, градоначелника, Народне канцеларије председника Републике, медија… “Буквар дечјих права“ је тражио постављање семафора на углу Сурчинске и Обреновачке улице, на месту које је познато као црна тачка у саобраћају (након три године уз помоћ ТВ емисије САТ, која је објављивала све наше текстове, семафор је постављен и на радост и чуђење многих – још увек стоји и ради); затим, изградњу тротоара са бициклистичком стазом дуж Сурчинског пута, постављање лепих аутобуских станица (постављене су „печурке“); ограду око школског дворишта (после више од десет година инсистирања и школе и деце); рефлекторе и трибине на игралишту (рефлектори су постављени, трибине не); салу за приредбе и разне свечаности; пет-шест нових учионица, нову велику библиотеку и базен.

Једна од акција „Буквара дечјих права“ било је и осликавање школе. Фасада школе је била ружна и постајала сваким даном све ружнија, па су ђаци прикупили део новца, други део је уложила школа, купљене су четке, фарба, тонери и сами ђаци су направили дивне мурале који су се дуго одржали.

Књига „ДА САМ СУНЦЕ…“

Посредством УНИЦЕФ-а организован је међународни конкурс за књигу коју су о својим правима написала и илустровала деца. На расписани конкурс Пријатеља деце Србије приспеле су 23 књиге. Награда за најбољу књигу која је целовито у највећој мери испунила пропозиције конкурса и остварила смисао акције, укључујући и графичку опрему, припала је деци наше школе. С обзиром на то да су наши ђаци Албанци, Роми, Срби, који живе у помало специфичним урбано-социјално-економским условима, одлучили смо да тему наше књиге ослонимо на члан 2. Конвенције УН о правима детета, који важи за сву децу без обзира на расу, пол, боју коже, вероисповест или социјално порекло. Међутим, тај наш ослонац се мало прислонио и на остале чланове Конвенције, па смо дотакли и оне теме које иначе нисмо планирали.

Секција „Буквар дечјих права“ је била иницијатор, организатор и носилац пројекта. Прво смо прикупили сва могућа питања, сугестије, класификовали их, а затим смо почели да прикупљамо одговоре. Схватили смо да деца радије одговарају на анкетна питања него што пишу саставе и песме на задату тему, па смо кренули од питања: ШТА БИ БИЛО ДА ЈА, СЛУЧАЈНО, НИСАМ ЈА НЕГО ДА САМ НЕКО ДРУГИ. Библиотека је била центар у коме је редакција, чији су чланови били ученици и наставници, имала пуне руке посла око одабира правих исказа. Дечје одговоре нисмо цензурисали, нисмо исправљали правописне и граматичке грешке, осим у случајевима када је у питању био смисао реченице, тада смо стављали само знаке интерпункције. Основна изворна мисао дата је у потпуности. Али од писања до промовисања књиге дуг је пут. Библиотекар је три године тражио спонзоре и издаваче, куцајући на многа врата државних институција, невладиних организација које се баве дечјим правима, па до добростојећих фирми. Након толико времена пронађен је издавач и за ову књигу – организација Пријатељи деце општине Нови Београд, која је била врло издашна када је сваком чије се име помиње у књизи поклонила по један примерак (а тиме свој тираж од 1000 примерака готово преполовила). Свечано уручење књига ђацима обављено је у школи уз овације и одушевљење свих присутних.

Мисао која је водила библиотекара у свим овим активностима била је да покаже деци како постоји пуно добрих ствари које можемо учинити за опште добро; не може један човек сам да се избори за семафор, нити да за три сата исцрта мурале по школи, а тек да напише књигу, али зато сви заједно то можемо, ако јако желимо и ако смо упорни и стрпљиви.

Књига је послужила као повод за разговор 8. децембра 2004. године у Дечјем одељењу библиотеке „Вук Караџић“, на трибини коју је организовала Матична библиотека за ученике, педагоге, психологе и библиотекаре основних школа Београда.

Литерарни и ликовни конкурси

Библиотека је све време била сабирно место за прикупљање и слање радова на многе конкурсе које је поводом неких јубилеја објављивала Матична библиотека „Вук Караџић“, затим Удружење за борбу против рака, Институт „Милан Јовановић Батут“, „Стубови културе“, „Европски покрет у Србији“, ОРКА, Дечја библиотека „Змај“, Градско стамбено. Стихови су слати на „Витезово пролеће“, „Дечји песнички караван“, конкурс „Изданци“ који традиционално објављује ОШ “Јован Стерија Поповић“, а први компјутер школа је добила као награду од Савезног министарства националних и етничких заједница за учешће у акцији „Април – месец толеранције“ (деца су цртала и писала на тему „Толеранција на наш начин“).

Књижевни сусрети

Библиотека је у сарадњи са библиотеком „Вук Караџић“, или самостално, угостила многе савремене писце, тако да су ученици наше школе могли видети и чути у школи или ван ње: Јасминку Петровић, Градимира Стојковића, Драгомира Ћулафића, Слободана Станишића, Рашу Попова, Гордану Малетић, Љиљану Нинковић, Уроша Петровића, Игора Коларова, Бранка Стевановића, Весну Ћоровић Бутрић, Оливеру Јелкић и друге.

О изложбама нових књига у библиотеци, продајним изложбама, уређењу паноа, обележавању значајних јубилеја, трибинама за родитеље и ученике,  добротворним акцијама, размени књига, поклонима сеоским школским библиотекама и библиотекама здравствених институција сматрам да не треба посебно причати, јер сви ми то радимо. Оно што је специфичност ове библиотеке је да ма колико мала и у скромним условима ради, увек има снаге да и другима поклони и књиге и програме и идеје и улије оптимизам.

Сарадници

Библиотека се може подичити многим сарадницима почев од библиотекара свих основних школа Новог Београда, Матичне библиотеке „Вук Караџић“, Пријатеља деце, Новобеоградске културне мреже, представника издавачких кућа, позоришта, Дома културе „Студентски град“, медија – „ Политикиног  забавника“ (чију редакцију су чланови библиотечке секције посетили, а посредством „Забавника“ и штампарију у Крњачи), Б92 (где су ђаци учествовали у вођењу јутарњег програма „Дизање“), Дечјег канала, Првог програма Радио Београда; те Месне заједнице Ледине, Општине Нови Београд, Народне канцеларије председника Републике (где су ишле делегације ученика да говоре о својим проблемима и да се боре за просперитет своје школе), па до Дома старих на Бежанијској коси, Института за мајку и дете и многих других.

Мисија библиотеке

Осим оних материјалних предуслова неопходних за рад једне савремене школске библиотеке, за које се библиотекар залагао, постоји нешто на шта је библиотекар имао утицаја: стварање специфичне атмосфере. Почевши од употребе марамице, куцања на врата пре уласка, од речи добар дан, па преко ословљавања, персирања, коришћења књига до разумевања различитости, дружења и љубави према литератури – дуг је и напоран пут. Негујући радост долажења у школску библиотеку, подстичући жељу за читањем, чувајући оно најбоље у дечјој маштовитости, библиотекар може да послужи као спона између стварног и имагинарног света; он није чудотворац који открива пут до обећане земље, већ упућујући ученике у тајне сакупљене у књигама, заједно са њима дели осећај припадности великој породици љубитеља књиге. Рушећи полако мит да је могуће све знати, све научити, све прочитати, а истовремено стварати жељу за сазнањима, за упознавањем новог и необичног, далеког и непознатог; рушећи генерацијске границе и дистанце типа наставник – ученик, а негујући однос присности и здружености у заједничком откривању света књига, могуће је остварити понешто од битних ствари у животу – љубав према књизи и људима.

Специфичност рада библиотеке ОШ “Влада Обрадовић Камени“ није толико у материјалним и стварним околностима под којим она живи, већ у њеној мисионарској улози. Уколико ученици ове школе понесу неколико лепих успомена везаних за књиге, време свог школовања и просторију названу библиотеком, онда ће то бити не само успешно пресађивање љубави према књигама, јер се та врста љубави не може као биљка посејати, накалемити нити истргнути из корена, већ испуњење мисије – књига ће постати саставни део, срасти са њима и обележити целокупну њихову личност. У том случају сав рад, ма како изгледао неопипљив и неухватљив, није био узалудан.

Јасмина Радовановић